TEME IZ PSIHOLOGIJE, SOCIJALNOG RADA I DEFEKTOLOGIJE -

Odnos jezika i kognicije

Na opštelјudskom ili biološkom planu, jezik čoveka određuje kao člana lјudskog roda, jer samo Homo sapiens poseduje moć govora. Čovek postoji kao vrsta, i kao takav raspolaže simboličkim sistemom koji nazivamo lјudskim jezikom. Jezik čoveka određuje na grupnom ili sociološkom planu, kao pripadnika određene društvene zajednice koja se služi nekim od postojećih jezika. Čovek je određen jezikom i na individualnom ili psihološkom planu, kao ličnost čije se odlike odražavaju i u naročitoj upotrebi tog grupnog jezika. U prirodi je jezika, kao i čoveka, da se stalno menja, ali da kroz sve te zamene zadržava i neka konstantna obeležja koja ga određuju i po kojima se uvek može prepoznati.

Društvena komunikacija putem jezika ima dva glavna vida: izražavanje i saopštavanje. Jezik nam omogućuje da oblikujemo i izrazimo svoje misli, kao i svoja osećanja, želјe, nade, strepnje – sve što čini deo našeg duhovnog života. Da nemamo jezik, ne bismo mogli u punoj meri da mislimo niti da saznajemo svet, pa tako ne bi imali mnogo šta ni da izražavamo ili saopštavamo drugima.

Pod kognicijom se podrazumeva svaki proces pomoću koga organizam postaje svestan ili stiče znanje o svetu. Kognicija obuhvata sve procese pomiću kojih se senzorni impuls transformiše, redukuje, obrađuje, pamti, obnavlјa i koristi.

Pod kognicijom razumemo upotrebu pet mentalnih operacija:

• kogniciju koja podrazumeva prepoznavanje, razumevanje i shvatanje
• memoriju
• konvergentno mišlјenje
• divergentno mišlјenje
• evaluativno mišlјenje ili rasuđivanje (suđenje)

To su oni mentalni procesi pomoću kojih „učimo ili stičemo znanje o svetu i pomoću kojih organizujemo, pamtimo, obnavlјamo i koristimo to znanje“.

Odnos jezika i kognicije dugo je posmatran kroz odnos govora i mišlјenja, o kojem postoje različita stanovišta. Dok neki psiholozi smatraju da su govor i mišlјenje identični, drugi pak tvrde da oni predstavlјaju različite aspekte istog fenomena, odnosno da ne postoji govor bez mišlјenja, niti mišlјenje bez govora. Treće stanovište ističe relativnu nezavisnost govora i mišlјenja.

Ideju o povezanosti jezika i mišlјenja nalazimo još kod starih Grka.

Značajan doprinos rasvetlјavanju odnosa i mišlјenja dao je Vigotski svojom kulturno-istorijskom teorijom, odnosno teorijom funkcionalnih sistema koja je zasnovana na pretpostavci o istorijskim promenama mentalne organizacije, uklјučujući i promene u prirodi samog jezika i odnos jezika sa drugim mentalnim funkcijama. On je zastupao tezu da mentalne funkcije imaju različite korene, ali da se-u toku istorijskog i ontogenetskog razvitka-integrišu i stvaraju funkcionalne sisteme koji predstavlјaju nove mentalne strukture istorijskog i kulturnog porekla.

Izučavanjem govora i mišlјenja Vigotski dolazi do saznanja da mišlјenje i govor imaju različite korene u ontogenetskom razvoju, da se u razvoju govora deteta javlјa predintelektualna faza, a u razvitku mišlјenja predgovorna faza, i da razvoj govora i mišlјenja teče nezavisno do izvesne tačke kada se linije razvoja ovih psihičkih procesa seku i mišlјenje postaje govorno, a govor intelektualan.

U novijoj neuropsihološkoj i afaziološkoj literaturi, definicije jezika i kognicije odražavaju tesnu povezanost ovih psihičkih procesa. Tako Blum i Lejhi jezik definišu kao poznavanje koda za predstavlјanje ideja o svetu posredstvom konvencionalnog sistema arbitrarnih signala za komunikaciju. Ovi autori izdvajaju tri tipa jezičkog znanja: sadržaj, formu i funkciju koji se istovremeno javlјaju i u procesu enkodiranja i dekodiranja verbalne poruke. Kenedi i Dirojter smatraju da svaki aspekt jezika (sadržaj, forma i upotreba) obuhvata kognitivnu obradu, i oštećenje bilo kog procesa može uticati na jedan ili sve delove jezika. Stoga, tvrde ovi autori, “jezik predstavlјa kognitivni instrument za kategorizaciju, asocijaciju i sintezu informacija“. Ovde se dakle, ukazuje na jedan međuzavisan odnos jezika i kognicije koji pojedincu omogućuje da stvara, asimilira, zadržava, obnavlјa i odgovara na okolinu, kao i da uči od okoline.

S obzirom na tesnu povezanost jezika i kognicije, o kojoj govore različite teorije, nije iznenađujuće što se tvrdi da disfunkcija kognitivnih procesa dovodi do oštećenja jezičke komunikacije. Tako Američka asocijacija za govor, jezik i sluh, pododbor za jezik i kogniciju (ASLHA), daje sledeći pregled aspekata kognicije koji utiču na jezik kao sredstvo komunikacije:

• oštećenje pažnje, percepcije i pamćenja
• nefleksibilnost, impulsivnost ili dezorganizovanost mišlјenja
• neefikasnost obrade informacija
• teškoće u obradi apstraktnih informacija
• teškoće u učenju novih informacija, pravila i procedura
• neefikasnost u evociranju starih ili ranije zapamćenih informacija
• neodgovarajuće ili nekonvencionalno socijalno ponašanje
• oštećenje egzekutivnih funkcija
• neefektivno rešavanje problema i suđenje

Nataša Stepanović
master-diplomirani defektolog