Nasilje u porodici je sveprisutni fenomen u poslednje vreme, mada se donose različite zakonske regulative kojima se pokušava iskontrolisati eskalacija ovog problema. Pored toga, primetno je sve češće prisustvo porodičnog nasilja kao sastavnog dela simptomatologije pri hospitalizaciji psihijatrijskog pacijenta. Stoga se nameće potreba pozicioniranja stručnjaka iz domena psihijatrije u odnosu na sveprisutniji fenomen nasilja. U ovom aspektu sagledavanja navedenog fenomena ne postoji detaljnija literatura i često nije u fokusu stručne javnosti, koja naglasak prevashodno stavlja na proceduralno bavljenje ovim problemom u skladu sa različitim zakonskim regulativama.
Pred stručnjake koji dolaze u kontakt sa psihijatrijskim pacijentima koji su vršili nasilje postavlja se izazov pozicioniranja u odnosu na realizovano nasilje. Manevri i strategije za kojim posežu različiti su. Jedan od načina je pokušaj opravdanja nasilja psihopatologijom, te samim tim i njegova normalizacija. Drugi način je direktno optuživanje, detaljna elaboracija čina i opservativno iznošenje ličnog negativno konotiranog stava po pitanju tog čina. Treći način je direktna konfrontacija sa samim činom, kroz ukazivanje na zakonske konsekvence kažnjivog postupka. Poslednji način je nepridavanje pažnje samom činu i zanemarivanje ovog bihejvioralnog aspekta.
S druge strane, važno je prvo napraviti razliku između pacijenata koji usled svog psihotičnog stanja nemaju uvida u bihejvioralnu dekompenzaciju i one koji poseduju uvid u svoje postupke i pokušavaju na različite načine da ih prezentuju. Sagledavajući drugu grupu pacijenata, moglo bi se reći da oni pokušavaju da kod stručnjaka izazovu sažaljenje, prikazujući sebe kao žrtvu navedenog čina i različitih životnih okolnosti, ili da opravdaju svoj postupak pripisujući krivicu žrtvi. Još jedan način jeste pokušaj normalizacije, ovog puta od strane pacijenta, a kroz isticanje recipročnosti u realizovanom činu - takav je životni stil na koji obe strane pristaju.
U svakodnevnoj praksi moguće je susresti se sa različitim kombinacijama navedenih stilova, te se postavlja pitanje konsekvenci svake od njih, kako po samog nasilnika, tako i po žrtve i sistem u celini.
Još jedno važno pitanje koje sledstveno proizilazi iz prethodno rečenog jeste i šta kod stručanjaka izaziva interakcija sa pacijentom počiniocem. Stičemo utisak da je to osnov za „odabir“ preferirane strategije reagovanja na čin nasilja.
Olivera Džunić, specijalista medicinske psihologije i porodični psihoterapeut
Ilija Jovanović, master psiholog i edukant iz racionalno-emotivne bihejvioralne terapije